MESTA: Vojni muzej u Kilkisu

Na proputovanju prema Grčkoj, koje je vodilo preko Dojrana, rešio sam da, umesto da direktno idemo prema Polikastru, svratimo do Kilkisa i obiđemo vojni muzej posvećen Drugom Balkanskom ratu i krvavoj bici kod Kilkisa. Bitka kod Kilkisa (Lahanasa) je vođena od 19. do 21. juna 1913. godine, kada je Kraljevina Grčka potukla Bugarsku.

Put do ovog kompleksa, koji je u nadležnosti Armije Grčke, nije komplikovan. Ide se putem za Kilkis, gde se skreće levo i uskim putem se stiže do muzejskog kompleksa koji se nalazi u četinarskoj šumi. Sam kompleks mi je, iz daljine, ličio na onaj u Polikastru, samo je mnogo veći.

Mesta za parking ima dovoljno, odakle se peške ide do samog muzeja i spomenika poginulim ratnicima. Put do muzeja vodi kroz četinarsku šumu, krivudav je i strm.

Dočekuje na gospodin Anatolis, pripadnik Armije Grčke, ujedno kustos i domaćin ovog muzeja. Inače, ovaj iskusni vojnik je bio pripadnik grčkog kontingenta KFOR-a, službovao je u srpskim sredinama i dobro je upoznao stanje i probleme srpske zajednice na Kosovu i Metohiji.

Na širokom platou, kod spomenika palim ratnicima, upoznaje nas sa periodom uoči same bitke i položajima koje su vojske učesnice imale. Zanimljivo je videti artiljerijska oruđa koja se nalaze ispred ulaza na plato kod spomenika palim borcima.

Zgrada muzeja nije velika ali izgleda lepo i sređeno. Postavku muzeja čine uniforme iz tog perioda naoružanje, pukovske zastave, oružje, dokumente kao i interaktivni prikaz kretanja vojnih snaga i toka bitke.

Tokom cele posete, gospodin Anatolis na upoznaje sa najsitnijim detaljima ovog perioda istorije u kome je i Kraljevina Srbija imala velikog udela.

SEĆANJA: Moj "dream car" s kraja 90-ih Škoda Felicia

Možda je krajnje suludo reći da je auto o kome neko mašta, naročito mlad čovek, Škoda. Još je čudnije to što to nije ni Kodiaq, ni Superb, ni Karoq... Nego "ulepšan" Favorit, Škoda Felicia...

Odmah u startu da napomenem da su mi omiljeni automobili, neki i sad, bili Lancia Delta Integrale HF, Mercedes W124, tadašnja serija 5... ali sa realne tačke gledišta, i onoga što je tada bio "every day car", Felicia mi je bila pravo otkrovenje.

Sećam se dana kada je moj otac u firmi u kojoj je radio dobio, kao službeno vozilo, belu Feliciju u GLX opremi. Razlika u odnosu na LX je bila ta što je ova imala četvorokraki volan iz VW grupacije, mislim od Golfa, obrtomer, neke dodatke u enterijeru, felne sa lepim ratkapnama, Blaupunkt fabričku muziku, centralnu bravu, branike i brave u boji karoserije...

Motor je bio 1.3 sa sedamdesetak KS. Ne sećam se da li je bio MPI, koji su tada ugrađivali u Škode, ili neki "podmlađen" iz dotadašnje game, ali bio je tih i lepo vukao.

Kako je tada porodični auto bio Renault 4, ovo je izgledalo kao vasionski brod. Jedva sam čekao dan kada moj otac uzme Feliciju da bi obavio neki posao i svrati do kuće da iskoristim priliku da sednem u nju.

Korak iznad nje bila je Oktavija, koju je imao komšija iz susedne ulice. Bila je 1.6 ili 2.0 benzinac, full ajnšpric, sa zavodljivim zvukom kad se "zabode" gas. Boja je bila neka zelenkasta metalik, vrlo joj je lepo stajala.

SEĆANJA: Prozor u svet pre interneta

Ne mogu tačno da odredim kada sam dobio računar sa mogućnošću pristupa internetu, mislim da je to bilo posle NATO agresije 1999. a pre petooktobarskih dešavanja. Tada sam već imao, doduše ograničene, informacije o tehnici i tehnologiji koja se već dobrano razvila van granica naše zemlje i postala dostupna običnom korisniku. Tu, pre svega, mislim na razvoj mobilne telefonije i tih gedžeta koji ekspanziju doživljavaju početkom 21. veka.

                                                                  Screenshot: AutoBild
 

Moj prozor u svet je, tih  godina, bio nemački časopis Auto Bild. Desetak godina kasnije se pojavio i kao naše izdanje, ali je ovde priča o tom, originalnom nemačkom časopisu. Na kiosku kod mosta u Nemanjinoj, praktično meni iza kuće, mogao je da se kupi ovaj časopis, doduše sa pola godine zakašnjenja od izlaska broja. Pored Auto Bilda, mogao je da se nađe i originalni Art & Decoration, Burda, Auto Moto und Sport...

Pojava mobilnih telefona je u meni odmah izazvala veliko interesovanje. Kako je kod nas to bila veoma skupa i teško dostupna stvar, u časopisu o automobilima, prvo sam tražio reklame čuvenog nemačkog provajdera D2 Mannesmann. Ne mogu da opišem moje oduševljenje kada sam ugledao tadašnje hit modele mobilnih telefona: NEC db9000, Philips Savvy, Ericsson 768, Mitsubishi Trium, Nokia 5110...

                                                                 Screenshot: YouTube
 

Sećam se da nikako nisam uspeo da ''provalim'' kako to neki modeli koštaju 10DM, dok kod nas koštaju bar 15-20 puta više. Mnogo godina kasnije, kada su naši mobilni operateri uveli mogućnost kupovine telefona uz paket, setio sam se da sam tada gledao ono što će kod nas doći posle više od jedne decenije.

Da ne bude da sam novine o automobilima kupovao zbog mobilnih telefona (mada su sve vrste reklama u tim časopisima bile na neki način, mogućnost da se vidi u kom smeru ide potrošačko društvo tog doba), pažnju su mi privlačili testovi i predstavljanja modela koji su tada bili okosnica autoindustrije. Sećam se testa ''Das Diesel-Duell: Audi A6 1.9 TDI gegen Opel Omega 2.0 DTI...'',  testovi Škode Oktavije, koja je tada bila hit, Golfa 4...

Pored ovih testova, voleo sam da čitam predstavljanja onih stvari koje su tada bile u povoju dok danas predstavljaju nešto što se podrazumeva. Na primer test navigacija u premium modelima Mercedesa, Audija, BMW-a, zatim test CD-MP3 plejera...

Ovde bih, pored štampanih medija, pomenuo i tadašnju BK Televiziju, gde sam prvi put pratio ceo Dakar Reli. Tada se još vozio u Africi. To je za mene bio dogadjaj i nisam propustio ni jednu etapu. Sećam se vrhunskih vozača tog vremena, Žan Luj Šlesera, Jute Klajnšmit, pokojnog Fabricija Meonija, Vladimia Čagina, Masuoke, Šinozuke...

 

 

 

Umesto uvoda...

Možda je ovaj post trebao da bude prvi u listi na ovom blogu, možda je došao u pravo vreme. Zavisi kako se gleda...

Zašto je ovaj blog nastao i zašto pišem sve ovo... Ove godine punim četrdeset. Mnogo toga se izdešavalo, mnogo toga preživelo. "Uhvatio" sam sebe da sam počeo da zaboravljam detalje, a detalji su ono što neko sećanje čini živim...

Nisam vičan pisanju, više umem da se izrazim kroz fotografiju ili video snimak, zato imam potrebu da fotografijom ili snimkom ovekovečim neki događaj, pre nego da pišem o njemu.

Ovaj blog možda (čak sam i siguran) niko neće čitati, zato ga pišem najviše za sebe. Da jednog dana pronađem te detalje o kojima će ovde biti reči. Da ostane neki pisan trag o mom boravku na ovoj zemlji...

Pogledajte i moje YT kanal OVDE

MESTA: Spomen obeležje u Polikastru

U Grčku idem od devedesetih godina, čini mi se da znam svaki kamen i svaku rupu od Evzonija pa na jug... Međutim, spomen obeležje sa desne strane puta od granice ka jugu, nekih 10-15 kilometara, mi je uvek bilo zanimljivo. Kako nikad nisam išao sam, saputnici su, umorni od puta, uvek odbijali da svrate,  pravdajući se time da su umorni i da ćemo svratiti u povratku ili neki drugi put...

Prošle godine sam tu svoju dugogodišnju želju ostvario. Strateško mesto na kome je bila komanda sila Antante za taj deo Solunskog fronta. Pogled - impozantan.

Do spomen kompleksa se dolazi relativno lošim prilaznim putem, samo skretanje sa autoputa je loše obeleženo i puno rupa. Mesta za parkiranje ima, ali nema hladovine, tako da automobil stoji na suncu. Kada se uđe u kompleks, priča je potpuno drugačija.

Hladovina stoletnih stabala, čisto je i uredno, spomenik na kome stoji natpis koji veliča delo naših predaka napisan je na jezicima svih naroda koji su učestvovali u proboju Solunskog fronta:

“Herojskim sinovima Srbije, Francuske, Italije, Velike Britanije i Grčke, koji su se, verni zaveštanjima svojih predaka, borili na ovim mestima i pali za slobodu i svetski mir od 1916. do 1918."

Malo dalje su biste predsednika vlada članica sila Antante,  među kojima je i bista Nikole Pašića.

Autor spomen kompleksa je naš čovek, arhitekta Aleksandar Sekulić a po ideji drugog našeg čoveka i heroja, ratnog pilota Save Mikića. 

Idući kamenom stazom nagore, stiže se do male crkve koja je u vreme naše posete bila zaključana. 

Samo uzvišenje na kome je spomen kompleks, pružalo je odličan pregled bojišta, lako koordinisanje i pravovremeno reagovanje.

Kao radio amater, neka ideja je da u budućnosti, prilikom narednih poseta, održim memorijalnu radio vezu, u čast svim vezistima Velikog rata.

AUTO-MOTO: Lada 112- prvi auto

Znate onaj osećaj kada se setite nečega iz prošlosti i to vam izmami osmeh? Na primer, prvi auto! Moj otac je od 1990. vozio Reno 4 GTL, crveni, auto po svemu inferioran u odnosu na sva druga vozila tog doba. Iako je imao 1100 kubika, imao je 34 konjske snage, što je bilo za dobrih 11 "konja" slabije od Juga 45. Služio nas je Reno, ali posle 14 godina, negde 2003.-2004. , dođe red da se zameni "cokula" i uzme nešto novo. Kako je uslov bio da se vozilo kupi na kredit, izbor je mogao da bude Dacia Solenza, Lada 110/111/112, Zastava Florida In i, nešto što je tada bilo skuplje od ove trojke, Renault Thalia.

Sećam se da smo posetili AK "Francuz" u Jagodini, pogledali Dačije, Solenza (tada Logan još nije bio u prodaji) se pravila u više varijanti, Prima, Comfort i Scala. Renault motor i menjač, ali sve drugo vrlo skromno i "jeftino". Florida, još gora. Verzija "In" sa PSA motorom i menjačem je bila dobra, ali enterijer nula. Posle većanja, izbor padne na Ladu, i to na hečbek varijantu 112.

U ponudi je bila varijanta sa 1.5 motorom, 8 ventila i 77ks i jača, 1.5 motor, 16 ventila i oko 90-tak KS. Ta jača verzija je imala i 14" felne. Zbog cene, izbor je pao na slabiju verziju. 

Kupljena je u JugoLadi, u Beogradu. Sećam se momenta kad sam je prvi put ugledao. Izgledala je veoma atraktivno. Zadnji spojler sa LED štop svetlom joj je davao sportski izgled. No, međutim, došla je sa tako odvratnim ratkapnama da je to bilo strašno. Odmah ujutru sam kupio druge- neke random, i opšti utisak se poboljšao.

Te 2004. godine nismo imali ADSL internet, još uvek je bio dial-up. Sećam se da sam tražio, najviše na ruskim sajtovima, kako sređuju te Lade. Kod njih su mogli da se nađu različiti setovi, maglenke, delovi za enterijer... Međutim, sama oprema kod Lade je bila veoma bogata, u odnosu na konkurenciju. Imala je četiri podizača stakla, kodirani ključ, elektronsko otvaranje gepeka, daljinsku bravu... Još kada sam kupio Panasonic CQ-C1300GN MP3 CD, pa to je enterijer ulepšalo 100%.

Udobnost je bila vrhunska. Sedišta udobna, komforna, mesta sasvim dovoljno... Usledila su prva putovanja. Te 2004. se u Grčkoj održavala Olimpijada, te smo porodično bili na Peloponezu, obišli Olimpiju. Mana je bila ta što Kada nije imala klimu, ali koliko para...

No, sreća nije dugo trajala. Posle godinu dana pojavi se skoro pa nerešiv problem. Auto posle dostizanja radne temperature više neće da upali. Kakve nam je to muke zadavalo... Opreme dizne, zamenjen modul paljenja, pumpa goriva, šta sve ne... Ništa. Ne mogu da se tačno setim, ali sa tim smo muku mučili možda i sve godine. U to vreme je postojao internet forum Lada Srbija, tamo upoznah mog dobrog druga Momu, na forumu Altinjanin. Diskutovali smo, pričali, nalazili rešenja i ništa. Sve dok jednom ne svratih do jedne prodavnice i čovek mi da senzor elektronskog sauha. Zamenio sam to na ulici, ispred prodavnice, i problem rešen. I drugi problemi su se ređali, ali neću o tome.

Moj entuzijazam je išao dotle da sam napravio sajt, koji više nije u funkciji, lada112.webs.com, gde sam pisao o problemima i rešenjima, bio je vrlo posećen, nije bilo takvog sajta van ruskog govornog područja.

Za trinaest godina, koliko je Kada bila kod mene, prešla je oko sto hiljada kilometara. Kada sam položio za auto, deo sam u nju, išao sam sa njom na matursko veče, izlazio u grad, prvog sina iz porodilišta izveo u njoj, bila je samnom kada sam pokrenuo privatni biznis. Hvala joj na svemu. Još je nekad sretnem u gradu. I dalje nosi nalepnice "HIPP Beba u autu" i "MyCity Auto Forum"...

Početkom 2017. Ladu je zamenio Renault Megane I Phase 2 Grandtour 1.9 dCi...

TECH: Nepoznati leteći objekat NLO (dron)

Jedna od stvari koju sam probao a koja me "drži" i dan-danas su dronovi. Prvi dron koji sam kupio je bio Ryze Zello. Dron koji je koštao nekih sto eura, veoma lak za letenje ali na veoma maloj visini (do 30 metara) i bez kontrolera, već direktnoj wireless vezi dron-telefon. Sećam se 360° snimaka u 720p rezoluciji, što mi je tada bilo veoma zanimljivo. Zanimljiva je bila i sama perspektiva snimanja/slikanja, jer sam do tada uvek slikao klasičnim fotoaparatom ili telefonom.

                                     DJI Spark

Sad kreće ono pravo. Zaraza je to, sad mora da se ide na jaču mašinu. Na red dođe DJI Spark, ozbiljan dron, ozbiljne mogućnosti. On mi otvori vrata komercijalne upotrebe. Snimali smo kampanje za poslovne korisnike, leteo na manifestacijama, gledao našu zemlju iz vazduha. No, na nagovor kolega, kupimo još bolji dron. Ortački. DJI Air2. Kakva je to sila bila... Relativno brzo sam izašao iz ortakluka i vratio se mom Sparku.

Kasnije sam "udomio novu pticu". Došao je DJI Mini 4K. Entry Level dron ali lepih mogućnosti. Spada u kategoriju 0, težine 249 grama, poseduje stabilizaciju u tri ose, unapređen način komunikacije dron-kontroler. Spark je i dalje u "eskadrili".